O FILMU

Postoje životni ciklusi koji te nekim samo njima znanim redom vraćaju na početak. Meni se to desilo nakon dvadesetogodišnjeg lutanja i nesvesnog bega od onoga što sam najviše voleo – filma.

Rođen sam na filmskom setu i proživeo sam sretno detinjstvo. Uz majku sam zavoleo film, a uz oca putovanja i daleke zemlje. Nagrade i priznanja su pratili moje filmove tokom studija filmske režije i na početku profesionalne karijere. I baš kada su mi se zvezde činile sve bliže, nebo iznad mene su prekrili oblaci i doneli rat koji je sve zaustvio. Prestao sam da sanjam i počeo da bežim od stvarnosti koja je gušila moje emocije i udaljila me od filma. Nisam doduše pobegao previše daleko, ali se film i ja nismo sretali tokom dvadest godina, sve do cunamija u Japanu kada smo se direktno sudarili. To je bila tačka gde su se sreli moja filmska prošlost, sadašnjost i budućnost. Ono što je rat odneo, vodena stihija je donela. Sve je počelo kontaktom preko skajpa sa kompozitorkom muzike mog diplomskog filma koja je u to vreme živela u Tokiju. Nastavilo se jednom divnom pesmom koja me je KAO REKA odnela putevima moje mladosti i izbacila na obalu gde me čekao jedan od junaka iz pomenutog filma. Bilo ih 11 i svi su u vreme snimanja imali desetak godina. Rat ih je raselio po celom svetu. Uspomene i naglo probuđene emocije pokrenule su me posle toliko godina na filmsko putovanje za koje nisam ni slutio da će me odvesti na 4 kontinenta i trajati 5 godina. Putujući kroz Tunis, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Nemačku, USA, Meksiko, Švedsku, Tursku, Rusiju, Sloveniju i Irak u potrazi za svojim nekadašnjim malim glumcima, pokušao sam da pronađem i spojim deliće jedne davno razbijene posude i da bar na trenutak oživim našu zajedničku prošlost. Iz te posude je na kraju izašao duh koji mi je neočekivano pomogao da se vratim na mesto gde sam se nakada zaustavio i da nastavim da živim sa filmom.